Pogled s vrha

Lepote! uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljima munara
Kao da bi nebu poleteti hteo.

Sve vidim: i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gde je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida i sad vise grane rotke,
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše;
I meni je — kô da kukom navrh motke

Snova svijam račve i kradem glavaše, —
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata.